Ковиљ

Ковиљ је село вишевековне историје и богате традиције. На основу материјалних доказа, лако се може утврдити да је на месту данашњег Ковиља, насеље постојало још пет и по хиљада година пре нове ере. Постојало је и касније, у време Римљана и Авара, постојало је и у Средњем веку, а писани трагови о његовом постојању се могу пратити тек од XІІІ века. Осим Ковиља у истом атару је постојало још неколико села и заселака, а катастарске књиге бележе Аду, Борђош, Вењерац, Граисело, Гудуре, Зеленку, Слатине, Црвенку и Прњавор. Сва та села су нестала негде, у ветровима историје или су се утопила у данашњи Ковиљ, а данас трају једино као називи појединих делова ковиљског атара (Јовановић, 2003).

У ХVІІІ веку насеље је познато под називом ''Кабул'', а данашњи назив Ковиљ је добио по многобројној цветној мирисној трави ковиљу (Stipa pennata), која је расла у околини манастира (Ђорђевић,1891).

Ковиљ су некада чинила два села: Доњи и Горњи Ковиљ. Они су настајали и постепено расли и то најпре Доњи Ковиљ (Шанац) уз чувени манастир, а касније и Горњи Ковиљ. Доњи Ковиљ као стара насеобина, постојао је још пре досељења Срба под Арсенијем ІІІ, 1650. године. Тада се малобројно становништво углавном бавило ловом, риболовом и сечом дрва у риту. Уз то били су и добри војници који су чували стражу ''на ковиљском шанцу'', који је припадао подунавској војној граници (Ђорђевић, 1891). Становници Доњег Ковиља и данас се поносе својим пореклом и неретко да би се разликовали од становника из Горњег дела заједничког насеља, називају себе Шанчанима, а не Ковиљчанима.

Горњи Ковиљ је настао 1746. године. Тада се доселио велики број граничара, Срба из Суботице. Становништво се бавило занатством, пољопривредом и трговином.

Ковиљчани су припадали и шајкашком батаљону од 1763. године, па до његовог укидања 1873. године. Шајкаши су били посаде малих, лаких и брзих дрвених чамаца којима су се служили у борбама против Турака, спречавајући их да пређу Дунав, Тису и Саву (Коларов, Виђикант, 1997). Тих година, тачније 1869. године, извршен је попис по којем је у селу живело 3.359 становника.

Да би се исушили подунавски и потиски ритови 1870. године је почела изградња насипа и крчење шума ради стварања ораница. Самим тим се мења занимање становништва које све више почиње бавити пољопривредом. Око 1900. године Ковиљ је био веома развијен, поседавао је циглану и парни млин за снабдевање струјом, а пред сам почетак Првог светског рата бројао је преко 5200 становника.

При избијању Првог светског рата, мобилисани шајкаши су били подељени по свим аустријским фронтовима. Међутим, ни шајкаши, као ни остали Срби у аустријској војсци, нису хтели да се боре за опстанак Хабсбуршке монархије, тако да су се масовно предавали противницима или бежали са фронта и крили се у позадини (Коларов, Виђикант,1997). Бројчано становништво се у селу константно повећавало из године у годину. У послератном периоду становништво се повећало на 5.400 житеља.

Раднички револуционарни покрет имао је дубоке корене на овим просторима. Учесници – повратници Октобарске револуције, надахнути идејама одмах су прионули да их пропагирају и спроводе у свом крају. Убрзо се оснивају партијске ћелије, које су појачале утицај на постојеће политичке и друштвене организације. Упоредо са тим стварају се занатске организације, земљорадничке задруге, а читаонице, соколска и спортска друштва постају стецишта припадника авангарде (Коларов, Виђикант,1997). У том периоду у Ковиљу је живело 5.752 становника (Георгијевић, 1991).

Период Другог светског рата на овим просторима запамћен је, како по злу и патњи, тако и по храбрости његових житеља. Већ при распламсавању рата, у Ковиљу су основане организације СКОЈ-а и КПЈ-у, које су се активно укључиле у борбу против окупатора. Као последица ратних збивања становништво у селу се смањило на 5.368, што се и види на попису из 1948. године.

Дана 15. октобра 1944. године село је дочекало слободу и тада су се Доњи и Горњи Ковиљ спојили у једно село. Од 1953. године популација села се повећава све до 1971. године, затим се смањује до 1981. године, због све већих одлазака младих у град по завршетку школовања (Георгијевић, 1991; Коларов, Виђикант, 1997).

У периоду од 1981. до 1991. године Ковиљ се налази у фази виталне стагнације, али не и депопулације. Наталитет је био у спором опадању, а морталитет у порасту услед процеса старења пољопривредног становништва. Године 1991. у Ковиљу је живело 5.239 становника, а до 1996. године тај број се увећао на 5.476 због доласка избеглица са ратом захваћених подручја Босне и Херцеговине и Хрватске. По попису из 2002. године број становника је био 5.599. Пројекција броја становника предвиђа благи пораст до 2021. године (Влатковић, 1998).